Categories: Local Craftsmanship

Niš

Niške zanatlije važan su deo urbanog mozaika ovog grada i u mnogome su doprinele da Niš od provincijske turske kasabe dobije evropski izgled i značaj kakav mu još od antičkih vremena pripada. Lokalne zanatlije koje su imale, a oni koji su opstali još uvek imaju, poseban poslovni moral, oslanjajući se na sopstvene snage i umeća u najčešće ne baš povoljnom okruženju, školujući naslednike da nastave porodični zanat i tradiciju.

Najveći zamah zanatstvo u Nišu dobija krajem XIX veka, po oslobođenju od Osmanske vlasti, mada su se i pod turskom okupacijom u čaršiji razvijali raznorazni zanati u skladu sa potrebama ondašnjeg vremena i običaja. Međutim, oni atraktivniji i isplativiji zanati bili su rezervisani za Turke dok se hrišćansko, cincarsko i jevrejsko stanovništvo bavilo onim manje lukrativnim poslovima. Ipak, kako to često biva, ljudi koji su marginalizovani razvijaju mnoge socijalne veštine koje im dobro dođu u budućem životu i karijeri pa su tako i srpske, cincarske i jevrejske zanatlije, sa oslobođenjem ovih krajeva od Turaka, vrlo brzo počele da napreduju, otvaraju svoje radnje, udružuju se i pomažu privredni razvoj grada i cele oblasti.

O značaju i razvoju zanatstva u Nišu u ovom vremenu najlepše je pisao Stevan Sremac, prečanin na „privremenom radu“ na jugu novooslobođene domovine, u svom kratkom romanu „Zona Zamfirova“ gde govori o usponu zanatlija, kroz lika Maneta kujundžije, i njegove ljubavi sa bogataškom ćerkom Zone, pripadnice staleža u opadanju. Malo ko ne zna za sve peripetije i događaje ove ljubavne priče duboko ukorenjene u nišku urbanu legendu, ipak, jedna rečenica iz knjige najbolje opisuje društvene prilike u tadašnjem Nišu: „Jedni se penju a drugi silaze niz merdevine i ništa nije večno“. Baš ti koji su se penjali uz merdevine društvenog statusa, snažno su pogurali razvoj Niša. Stari zanati koji su bili potrebni za razvoj orijentalne kasabe, kao što su bućmedžije – izrađivači svilenog gajtana, mutavdžije – izrađivači kanapa ili papudžije – koje su pravile i popravljale papuče i nanule, odumiru a javljaju se novi zanati: voskari, licidari, šusteri i šloseri, koji svoja umeća stiču ili od sunarodnika preko Dunava i Save ili direktno od majstora u Pešti ili Beču. 

Tada se u Niš, kao drugu prestonicu Srbije, sa severa, zapada, sa juga i jugoistoka doseljavaju brojni novi stanovnici, uglavnom zanatlije.  Tako zanatlije stvaraju novi multietnički karakter grada koji je i danas, donekle, obeležje Niša. U Niš se doseljavaju katolici (Slovenci, Hrvati, Česi, Nemci), pravoslavci iz drugih okolnih zemalja i Rusije, a uz Rome, uglavnom muslimanske veroispovesti, dolaze Albanci obe vere i Goranci. Svi oni, uz starosedeoce Cincare, Dubrovčane, Vlahe i Jevreje, stvaraju bogatu i kosmopolitsku scenu Niša o čemu danas svedoče katolička i pravoslavna  crkva uz džamiju i sinagogu u samom gradskom jezgru.

Između dva rata, zanati se u Nišu snažno razvijaju. Zanatlije osnivaju svoja udruženja, imaju svoje zgrade i slave, svoje običaje i kodekse ponašanja, svoje esnafe i kalfe, svoje kafane i konake, plaćaju porez, izlaze na izbore, izdaju majstorska pisma i sertifikate. Atmosfera tadašnjeg Niša može se danas osetiti u niškoj ulici nazvanoj Kazandžijsko sokače, maloj i nakrivo usađenoj u samom srcu grada. Ulica se nekad zvala Zanatlijska i u njoj odjekivali udarci čekića o kazane i bakarne ibrike. Danas je ovo ulica prepuna kafića i boemskih kafana, omiljeno mesto za izlazak Nišlija sa prijateljima na šoljicu kafe ili večernje piće.

Na ulazu u ulicu napravljen je fotogeničan spomenik Stevanu Sremcu, njegovom junaku Kalči i njegovom psu Čapi. Oni sede za bronzanim kafanskim stolom, pričaju svoje priče, a posetioci uvek mogu da sednu za sto sa njima i smisle neku svoju priču ili naprave dobar selfi.
Posle Drugog svetskog rata zanati su se brzo oporavili.  Obnavljaju se brojne radnje:  obućari, grnčari, krojači,  jorgandžije, sarači, kafedžije, poslastičari, leblebdžije, potkivači, firmopisci, kujundžije, filigrani i zlatari, kamenoresci i stolari, voskari i niz drugih. Radnja voskara „Šojka“ na Obilićevom vencu imala je toliki značaj da se po njoj čitav deo grada u kome se nalazila još naziva tako. Zlatari porodice Čivljak imali su svoju radnju u Pobedinoj ulici koje se ne bi postidela ni jedna od poznatih evropskih trgovačkih ulica a Goranci Pelivani sa svojim baklavama, tulumbama i tresuljcima širili su duh orijenta i svojih zavičajnih Prizrena ili Tetova kroz Niš. Bilo je to zanatsko zlatno doba, ali je kratko trajalo. Globalizacija je uzela svoj danak.

Danas u Nišu postoji samo jedan grnčar,  jedan sarač koji umesto za konje pravi povoce za kućne ljubimce, poneki voskar koji sa crkvom ima dogovor. Nešto bolje su prošli sajdžije, obućari i poslastičari a u gradu radi i nekoliko uglednih zlatara i modnih krojača. Javljaju se i neki novi zanati, kojima se uglavnom bave lokalna ženska udruženja, kao što su izrada nakita, umetničko oslikavanje stakla, dekupaž, izrada pomada i druge domaće kozmetike, a nekoliko njih bavi se i izradom zanatskih sapuna, na bazi kozijeg mleka ili maslinovog ulja sa raznim dodacima. U skorije vreme, sa porastom zainteresovanosti gostiju lokalnih pabova za kraft piva niču i male atraktivne pivare.